НОВО ПРИЗНАЊЕ МИЛАНУ ЖИВКОВИЋУ – ЗА ПРИМЕНУ ФОТОГРАФИЈЕ У МЕДИЈИМА
Протеклог викенда на свечаности у Новом Саду уручене су годишње награде које Друштво новинара Војводине (ДНВ) додељује уз подршку Покрајинског секретаријата за културу и информисање и Градске управе за културу Новог Сада.
Међу лауреатима је и мајстор фотографије и уредник галерије у Центру за кулруру Ковин и часописа „Рефото“, Милан Живковић. Њему је уручена споменица „Душан Шијачки“, за примену фотографије у медијима.
Честитке нашем суграђанину на још једном заслуженом признању, за магију коју производи помоћу „његовог величанства“ фото апарата.
У наставку прочитајте дивно слово о месту добре Фотографије у свакој причи, виђеној „оком и срцем“ Милана Живковића (обраћање скупу приликом уручења награде):
„Десетак година уназад, у тексту који сам написао колеги и великом пријатељу Бори Миросављевићу стоји: “да би други изашли из мрака фотографи у њега морају да уђу.“ У том тренутку ова реченица односила се на класичну фотографију коју данас рогобатно називамо и аналогном. На жалост фотографи би данас поново требало да зароне у мрак који се шири нашом планетом. Тама која је изгледа много гушћа чак и од оног мрачног средњег века. За фотографију се одувек говорило да, ако је добра, вреди барем хиљаду речи. Проблем је у томе што данас имамо превише објављених или изложених фотографија које спадају у домен “царевог новог одела”, односно ако се усудиш да кажеш како је цар го – мора да си луд. Оних хиљаду речи које је мењала добра фотографија (снимљена према старом правилу “ко – шта – где”) преселиле су се у текст испод снимка. Намерно овакве ствари нисам назвао фотографијом јер расправе у којима волим да учествујем на ту тему, у тренутку када “стручни водич” остане без аргумената увек се заврше реченицом: “али ви то не разумете”.
Када неко каже како се бави фотографијом увек се насмејем и додам како ја фотографију једноставно живим. Јер чудна је и прелепа ствар та техничка дисциплина која је истовремено и уметност. Као новинском документу одувек смо јој веровали – иако је као и све остало подложна безочним манипулацијама. Оно што је проблематично јесте насилна промена свих система, а под тим подразумевам апсурд забране фотографисања, што неумитно води ка нестанку онога што смо познавали под називом улична фотографија. Данас нема никога ко не носи барем један мобилни телефон опремљен камером. Наша животна околина покривена је камерама за надзор и, осим уколико не излазите из куће, свакога дана појављујете се на десетинама видео снимака. О осматрању из свемира нећемо расправљати. Можда нисте размишљали на тај начин али данас се у једном дану на социјалне мреже постави онолики број фотографија колико их није било снимљено од проналаска фотографије па до првих дигитализованих фотоапарата. Сваке секунде на друштвене медије постави се више од 50.000 снимака што на годишњем нивоу износи 1.72 трилиона. И све је то у реду али је баш због тога време да се постави питање зашто је онда забрањено фотографисати фотоапаратом. И та параноја се раширила свуда. Подигнем фотоапарат како бих снимио електричара у послу а он се са бандере раздере: “хеј мајсторе а ауторска права!”. Наше колеге су на много места у свету организовали протесте на којима су носили транспаренте са натписом: нисам терориста већ фотограф. Ипак ништа се није променило.
Убрзано усклађивање наших са европским и светским стандардима, али и обавезним малициозним малверзацијама опортуниста који су пожурили да искористе ситуацију, довело нас је до тога да су фотографима хтели да узму ауторска права са објашњењем како фотограф није аутор, већ само покретни статив фотоапарату који наводно све сам ради. Колеге фоторепортери губе своје позиције и места у редакцијама, јер не успевају да се снађу са новонасталом ситуацијом. Нисам сигуран да знате али данас је свету уобичајена ствар да фоторепортер прво постави статив са једним фотоапаратом који ће снимати видео материјал, а да потом у руке узме други којим ће снимити фотографије. Нема ту помоћи, такви су захтеви тржишта.
И ми смо преписали законе који забрањују снимање места, људи и догађаја несвесни да све то води једној великој и ненадокнадивој историјској рупи која је већ одавно почела да се шири појавом дигиталних медија. Такозвана транзиција медија оставља несагледиве последице о којима скоро нико, барем не у овом тренутку и не размишља. Милиони аудио и видео касета, дискета, зипета, стримера и других магнетних трака, оптичких дискова и свих осталих носача информација нестају свакога дана јер податке са њих више немамо чиме да прочитамо. Шта се дешавало, на пример 50-тих година, сазнаћемо ако у неком музеју или библиотеци отворимо новине, магазин или неку књигу. Шта се дешавало 90-тих у највећем броју случајева биће на жалост заувек изгубљено, а ми чак нећемо знати да се то догодило.
Мрак се полако спушта свуда око нас и у тој тами нас велики брат нетремице посматра. Очигледно је да не воли када неко подигне објектив у покушају да му открије лице.“
М. Ж.
Фото: са свечаности и текст објављен у издању Политикиног „Магазина“ 15. маја, ауторке Олге Јанковић
